SOMBORSKE RUŽE

 Somborske ruže

Moje muzičko putovanje započelo je davne 1966. godine, kada sam, kao dečak prvi put dotakao instrument i note.

Ključni akter u pokretanju te priče bio je moj otac, koji je voleo nuziku i sam povremeno svirao harmoniku. Prilika se ukazala kada je muzička škola otvorila odeljenje u selu Gakovu. Slušao sam roditelje kako razgovaraju i kombinuju: “Treba da krene!”, bile su odlučne reči mog oca, a i majka je bila saglasna. On veterinar, majka službenica, a ja sam bio klinac kome se, iskreno, nije mililo da pored redovne škole idem i u muzičku. Ipak, bio sam tek treći razred, pa sam, hteo – ne hteo, popustio i krenuo na časove.

Moj početak je, moram priznati, išao traljavo. Nisam, što bi se reklo, odmah imao “urođeni sluh.” Ta prva muzička epizoda, vođena očevom željom, trajala je punih pet godina. Šestu godinu nisam završio, tako da sam ostao školovan muzičar samo “u pokušaju.”

Nakon onih prvih, nespretnih pokušaja u muzičkoj školi, nastupila je tišina, neka vrsta muzičkog intermeca u mom životu. U to vreme, srednja škola i njena brojna zadovoljstva bila su mi mnogo draža od upornog vežbanja. Sviranje je stajalo u drugom planu, više kao obaveza nego kao pravi poziv.

Sećam se dobro razgovora s ocem, dok me je uporno “mučio” da vežbam. Očekivao sam da neće pristati, pa sam ga pogledao i u trenutku rekao: “Ja bih da sviram klavijature!”

Na moju “nesreću”, otac nije dugo čekao. Želja mi je momentalno ispunjena – stigle su klavijature. Sada vise nisam mogao da se izvlačim i poceo sam da vezbam

Moja prava muzička “karijera” rođena je u srcu Mesne zajednice Gornja varoš. Okupili smo se, nas četvorica: Bager na gitari, Grale na bas gitari, Taker za bubnjevima i ja, sa mojim novim klavijaturama. Sad o instrumentima na kojama smo izvodili probe nisu za pisanje.

Naš repertoar se sastojao od starogradske muzike i melodija stvorenih za ples, idealnih da razgale svaku zabavu. Čak smo odabrali i ime koje je imalo značaj: VIS “Erg”. Tada je i zvanično rođena moja muzička priča.

 

U tom periodu Sombor je živeo u ritmu kafanskih orkestara. Ova priča nije hronologija. Nije to ni precizan spisak orkestara iz sedamdesetih, osamdesetih, jer takav spisak, iskreno, ne bi bio potpun. Ovo je priča o atmosferi, o duši jednog vremena, kada je muzika bila srce grada, a kafane hramovi tog zvuka.

Bilo je to doba kada se u svakoj iole renomiranoj somborskoj kafani sviralo. Od uglađenih restorana do malih bircuza, muzika se podrazumevala. Transformacija jedne kafane kroz imena Ilonka, Holpert i na kraju Polet u relativno kratkom vremenskom periodu govori o dinamičnosti ugostiteljske scene, promeni vlasnika, ali i pokušajima da se starim mestima udahne novi život ili pronađe formula koja će privući goste.

Ove kafane su bile i ostale važni markeri vremena i društvenog života u Somboru, bez obzira na ime. Svako ime nosi sećanje na jedan period, vrstu gostiju i atmosferu.

.Među orkestrima je vladala raznolikost: bilo je tu sjajnih romskih muzičara, čiji je genij neretko bio zapisan jedino u srcima slušalaca, ali i “belih” orkestara koji su negovali svoju tradiciju.

Zanimljivo je da su imena tih sastava često bila prolazna. Muzičari su se menjali, prelazili iz jedne postave u drugu. Nije bilo bitno ime benda, već majstorstvo onih koji su držali instrument u rukama. Bilo je tu mladih, tek stasalih talenata, rame uz rame sa starim, iskusnim majstorima zanata.

Upravo su ti ljudi i njihova imena ključni deo priče. Oni su obojili sećanja, pokrenuli noge na podijumu, ispratili suze i radost. Zato želim da ih pomenem. Lica i zvuci kao što su Miška, Kopas, Pikaso, bercika  Mimi, Cezar Citra, Maširević, Pajčić, Mika, Beljanski, Lazić, Zoja, Mila Gornjak, Voja, Sima, brača Parčetić, Stojkov, Karas, Mandić, Perica, Stari Beljanski, Bačić… neka mi oproste svi koje ću nehotice izostaviti oni su svojom muzikom Sombor učinili nezaboravnim. Našao sam se pred ključnom životnom dilemom: fakultet ili posao. Iako je moj izbor pao na visoko obrazovanje, to je za moju muzičku karijeru značilo jedno – privremeno odustajanje.

Našao sam se pred ključnom životnom dilemom: fakultet ili posao. Iako je moj izbor pao na visoko obrazovanje, to je za moju muzičku karijeru značilo jedno – privremeno odustajanje.

Dve godine su prohujale kao tren. Od diplome ni traga, ali je pred ocem stvar bila rešena – “Moj sin je diplomirao,” rekao je. A u meni je odjekivalo: “Sve što je lepo, kratko traje.” I zaista, odmah po povratku kući, stigao je vojni poziv.

Služeći vojni rok u Šibeniku, od decembra 1977. do decembra 1978. godine, muzika se vratila na velika vrata. Tamo sam počeo da uviđam sve prednosti koje su imali muzičari koji su svirali u vojnim orkestrima: odlazak kući, bolja hrana i smeštaj, lakše radne aktivnosti i mnoge druge pogodnosti koje su život činile mnogo prihvatljivijim nego život običnog vojnika.

Kada sam svom kapetanu rekao: “Imam ja klavijature i sviram,” njegova reakcija je bila brza i odlučna: “Sedaj u voz i donesi ih!”

I tako, donevši svoj instrument, počeo sam da sviram na vojnim svečanostima i priredbama.

To iskustvo bilo je prosvetljenje. Shvatio sam da muzika nije samo hobi, već neodvojivi deo mog identiteta. Poput mnogih umetnika, koristio sam i studentske godine i neočekivane obaveze poput služenja vojske kao period inkubacije. Bilo je to dragoceno vreme za prikupljanje autentičnih iskustava, novih emocija i snažnih utisaka koji će se slegnuti.

Kada se životne obaveze stabilizuju i put pročisti, sav taj sakupljeni materijal postaće snažan temelj za stvaranje nove, zrelije muzike. Pauza je samo odlaganje; note čekaju svoju priču.

Po povratku u civilstvo  počelo je ono pravo, istinsko stvaralaštvo. orkestar vis erg vise nije posojao, otisao nam je bubnjar u drugu grupu.sada je sve krenulo iz početka.  Moj partner bio je Bager,.sada na akustičnoj gitari a Ja sam se, pak, vratio svom izvornom instrumentu – harmonici. Ubrzo smo  ubedili Graleta da uzme u ruke begeš i pridruži nam se. Ključan je bio i Mijica, dobar drug mog brata, koji je već imao iskustva svirajući u drugom orkestru. Njegovo pridruživanje išlo je glatko: isprva je svirao gitaru, da bi se kasnije prebacio na basprim, zaokružujući našu početnu postavu.

U tim trenucima orkestar je funkcionisao, ali još uvek nije imao dušu – to jest, ime. Na jednoj probi, rešeni da se krstimo, nabacivali smo mnoštvo ideja. Iz te gomile predloga, iz te kreativne buke, iskristalisalo se ono pravo i najlepše ime: „Somborske ruže“

Blizio se 8.mart 1981 godine, i na njoj mi i publika. Sa repertoarom od svega tridesetak pesama i igara i pevačem kojeg je za tu priliku doveo Gralet, izašli smo pred publiku. Iako je trema bila opipljiva, pobrali smo gromoglasne aplauze. Uz to odobravanje publike, tog dana su „Somborske ruže“ zaista počele da postoje.

Tek rođeni orkestar bacio se na neumorne probe. U jesen iste godine, započela je ozbiljna karijera kada smo pogodili prve svatove kod Gare. Naš fond se popravio sa skromnih 30 pesama i igara na čak 70. Kulminacija tog početka bilo je prvo sviranje, ne samo u svatovima, već i u kafani „Gajdaš“, čime smo zakoračili u svet profesionalne muzike.

Kada smo prvi put zakoračili u kafanu i kasnije u druge bircuze, brzo smo shvatili odnos sa publikom. Svirati repertoar od 70 pesama bilo je jedno, ali zadovoljiti specifične, često ponovljene želje gostiju, bilo je drugo.

Sećam se jedne pesme koja je imala neverovatnu magičnu moć, potpuno dominirajući svakom listom zahteva – postala je naša apsolutna “zlatna koka” večeri.

Bila je to himna zelenih očiju. Gosti bi nam prilazili ne sećajući se tačnog naslova, ali sa nepogrešivom željom, prateći je uvek istim opisom: „Znate li onu pesmu… ‘Oči zelene…’?“

Mi smo, naravno, nepogrešivo znali da je reč o vanvremenskom hitu „Te oči tvoje zelene“, ali naslov nije bio važan. Ono što je bilo ključno, kao tek rođenim profesionalcima, bilo je to da nismo smeli da oklevamo. I najmanja naznaka sumnje bi srušila magiju!

Zato bi uvek usledio brzi, samouvereni odgovor, praćen širokim osmehom: „Ma znamo, kako da ne! Odmah ide!“

I tako je, zahvaljujući našoj snalažljivosti i brzini reagovanja, ta numera postajala centralna melodija večeri, svirana više puta – uvek na zahtev i uvek propraćena istim oduševljenjem. To je bio mali, ali ključan trik zanata: pružiti ljudima ono što najviše žele, prepoznajući hit bez obzira na pogrešan citat. Taj momenat pogađanja želja bio je temelj reputacije i opstanka “Somborskih ruža” na muzičkoj sceni.